APSOLUTNA NIŠTAVNOST, A NIKAKO RASKID UGOVORA O KREDITU U ŠVAJCARCIMA

Piše: Simo S. Stokić, dipl. pravnik
 
Ovim tekstom pokušavamo dodatno, sa pravnog aspekta, da ukažemo na elemente ništavnosti ugovora indeksiranih u švajcarskim francima. Da bi se razumeo ovaj tekst,  prethodno je potrebno da poznajemo ono što smo izneli u pogledu kauze i predmeta ovih ugovora.

Ništavan je svaki ugovor koji nema neki od bitnih elemenata zakonom predviđenih za tu vrstu ugovora. Minimalni osnovni elementi svakog ugovora jesu kauza i predmet.

Banke su ovim ugovorima, na nepošten način i protivno dobrim poslovnim običajima, izvršile navođenje neukih ugovornika na zaključenje ugovora kod kojih nije poznat krajnji efekat. To su toliko ništavni ugovori da do sada nikada nije u praksi savremenog sveta izvršena prevara tolikih razmera. Oni su jednostavno ogledni primerak ništavnosti bez presedana.

Sud je obavezan i po službenoj dužnosti da pazi na ništavnost ugovora, čak i ako se stranka na to ne poziva. U rimskom pravu ovakvi bi ugovori bili nepostojeći, jer ne postoje bitni elementi za nastanak ugovora. U našem savremenom pravnom poretku oni su ništavni i kao takvi moraju se oglasiti odlukom suda po tužbi zajmoprimca. Sve, osim oglašavanja ništavnim, jeste improvizacija i lažna nada za izlazak iz robovskog položaja. Oglašavanjem za ništavne posledice su jasne: restitucio in integrum i pravo na naknadu štete za savesnu stranu, u ovom slučaju zajmoprimca kredita.

Kauza mora biti poznata veličina za oba ugovornika. U ovim ugovorima imamo dve, potpuno dijametralno suprotne kauze, što je pravno nedopušteno. Samo što je kauza zajmoprimpca bila i ostala potpuno transparentna, a kauza zajmodavca je sakrivena i poznata za zajmodavca, a nepoznata za zajmoprimca kredita. Ona je postala poznata tek kroz postupak izvršenja ugovornih obaveza. Ništavnost se sastoji u tome što ona nije postojala i nije normirana ugovorom u momentu zaključenja ugovora, a bila je totalno predvidiva, ili je za banku morala biti predvidiva. Banka snosi štetne posledice eventualne nemogućnosti predviđanja kretanja kursa na bankarskom tržištu i takve posledice, ukoliko su potpuno negativne za neuku ugovornu stranu, isključivo mora da snosi banka.

Legitimno je svoju kauzu ostvarivati, ali samo ako to jasno tražite u ugovornim odredbama i ako to nagovestite drugom ugovorniku, pogotovu ako je to banka. Kod nje ugovor ne može biti aleatoran jer se ne radi o toj vrsti ugovora. Kada se takva kauza uveže i sa predmetom ugovora koji je neodređen i neodrediv i koji u celom vremenu trajanja ugovora permanentno proizvodi samo štetne posledice i to samo i uvek na strani jednog ugovornika - zajmoprimca, onda je jasno kolika je ništavnost takvih pravnih poslova.

Svi koji misle da će raskidom doći do spasenja, grdno se varaju. Oni time potpuno konvalidiraju ništavne pravne poslove i stavljaju sebi još veću omču oko vrata. Kada tražite raskid, vi polazite od pretpostavke da je sve u redu sa tim ugovorom, ali eto, vi ne možete dalje da trčite taj maraton simulovane i zelenaške staze. Vi takvom postavkom priznajete da ste od strarta znali za takve efekte, ali eto, kockali ste se i nije vam pošlo za rukom. Sada raskidom samo priznajete da ste vi to zapravo hteli, ali jednostavno nemate više snage. To otvara prostor za banku da potpuno dotuče zajmoprimca, jer će posle restitucije i naknade štete prevara samo da se uveća. Dodajemo i da je banka sve ugovornike dovela u stvarnu i pravnu zabludu u pogledu konačnog efekta u pogledu ugovornih obaveza.

Jednostavno se radi o prevari banke. Prema tome, nikako tužba za raskid, već samo i isključivo za oglašavanje apsolutno ništavnim celoga pravnog posla od momenta zaključenja.