Stručni komentar - UTICAJ PRESUDE EVROPSKOG SUDA PRAVDE C-186/16 NA KREDITE INDEKSIRANE U VALUTI ŠVAJCARSKOG FRANKA

Autor strucnog komentara Jelena Pavlovic
Izvor - Paragraf- Paragraf intervju - Predrag Catic, adv. Jelena Pavlovic

Nacionalni sudovi dužni da ispitaju da li su odredbe ugovora po kome su korisnici kredita dužni da otplatu kredita vrše u stranoj valuti nepoštene 

Evropski sud pravde u Luksemburgu (EJC) čija je uloga da obezbeđuje poštovanje i primenu prava Evropske unije, između ostalih nadležnosti, odlučuje u postupku po prethodnim pitanjima, dajući tom prilikom jednoobrazno tumačenje Direktiva EU.

U postupku po prethodnom pitanju pred EJC ne odlučuje se o meritumu spora, već se Presudom daju obavezujući odgovori na pitanja koja su postavili nacionalni sudovi.

Tok postupka i postupanje rumunskih sudova

Nacionalni sud u Rumuniji (Apelacioni sud u Oradei) rešavajući po žalbi prvostepenog suda koji je odbio tužbu Ruxandre Paule Andriciuc i 68 drugih korisnika kredita koji su tužili Banca Românească SA, povodom kredita u švajcarskim francima, obzirom da je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev, smatrajući da odredba koja predviđa otplatu kredita u istoj valuti kao u onoj u kojoj su sklopljeni ugovori o kreditu nije nepoštena, odlučio je da prekine postupak i uputi EJC-u sledeća prethodna pitanja, koja se tiču primene Direktiva 93/13/EEZ o nepoštenim odredbama u potrošačkim ugovorima i to:

1) Treba li odredbu člana 3. stav 1. Direktive 93/13 tumačiti na način da značajniju neravnotežu u pravima i obavezama stranaka koje proizlaze iz ugovora treba ocenjivati strogo se držeći vremena zaključenja ugovora ili je njime obuhvaćen i slučaj u kojem je tokom izvršenja ugovora sa periodičnim ili stalnim obvezama protivčinidba potrošača, u poređenju s onom na koju je bio obvezan u vreme sklapanja ugovora, postala preveliko opterećenje zbog velikih promena deviznog kursa?

2) Treba li se smatrati da se jasno i razumljivo sastavljenom ugovornom odredbom u smislu odredbe člana 4. stav 2. Direktive 93/13 moraju predviđati samo razlozi koji su doveli do uključivanja navedene odredbe u ugovor i njen operativni mehanizam ili se njome moraju takođe predvideti sve moguće posledice zbog kojih može varirati cena koju potrošač plaća, na primer rizik deviznog kursa, te može li se s obzirom na Direktivu 93/13 smatrati da se obaveza banke da informiše klijenta u trenutku odobravanja kredita odnosi isključivo na kreditne uslove, odnosno na kamate, troškove i obezbeđenje na teret korisnika kredita, i da pritom u takvu obavezu ne ulazi moguća aprecijacija ili deprecijacija strane valute?

3) Treba li odredbu člana 4. stav 2. Direktive 93/13 tumačiti na način da izrazi "glavni predmet ugovora" i "primerenost cene i naknade na jednoj strani, i isporučene usluge i roba, na drugoj" obuhvataju odredbu sadržanu u ugovoru o kreditu u stranoj valuti sklopljenom između poslovnog subjekta i potrošača, koja nije bila predmet pojedinačnih pregovora i na osnovu koje se kredit mora vratiti u istoj valuti?

Radi pravilnog razumevanja celog slučaja, treba znati da su korisnici u Rumuniji primili devizne kredite, u valuti švajcarskog franka, a nisu bili u pitanju indeksirani krediti (gde se kredit isplaćuje u domaćoj valuti, a obaveze izražavaju u stranoj). Takođe, rumunskim Građanskim zakonikom predviđen je monetarni nominalizam na sledeći način "Ako se vrednost valute poveća ili smanji pre roka za otplatu, dužnik mora vratiti pozajmljeni iznos i obavezan je vratiti samo taj iznos u valuti koja se koristila prilikom plaćanja".

EJC jasno je stao na stanovište da su nacionalni sudovi dužni da ispitaju da li su odredbe ugovora po kome su korisnici kredita dužni da otplatu kredita vrše u stranoj valuti nepoštene
Korisnici kredita u Rumuniji tvrdili su da im je prilikom zaključenja ugovora banka proizvod prikazala pristrasno, jer je isticala isključivo koristi, bez spominjanja mogućih rizika i mogućnosti ostvarenja istih, te da stoga odredbu ugovora po kojoj trebaju vraćati švajcarske franke i neograničeno snositi valutni rizik treba smatrati nepoštenom, posebno sa razloga što zaradu primaju u lejima, a ne švajcarskim francima.

Stanovište Evropskog suda pravde

Direktivom Evropske zajednice 93/13/EEZ o nepoštenim uslovima u potrošačkim ugovorima, odredbom člana 3 definisano je da se "Ugovorna odredba o kojoj se nisu vodili pojedinačni pregovori smatra nepoštenom ako protivno načelu savesnosti i poštenja uzrokuje značajnu neravnotežu u pravima i obavezama strana, na štetu potrošača"; dalje je definisano da se uvek smatra da se o nekoj odredbi nisu vodili pojedinačni pregovori, ako je ona sastavljena unapred, pa potrošač nije mogao uticati na njen sadržaj, posebno kod tipskih ugovora.

EJC jasno je stao na stanovište da su nacionalni sudovi dužni da ispitaju da li su odredbe ugovora po kome su korisnici kredita dužni da otplatu kredita vrše u stranoj valuti nepoštene, a imajući u vidu informacije i reklamne poruke koje su potrošači primili u predugovornoj fazi, pri čemu se mora uzeti u obzir stručnost i znanje banke u vezi sa mogućim promenama kursa kao i rizicima svojstvenim kreditu u stranoj valuti.

Istaknuto je da treba ispitati moguće bančino postupanje suprotno obavezi dobre vere i postojanje značajnije neravnoteže između stranaka, a posebno da li su potrošaču bili objašnjeni svi elementi koji mogu imati uticaja na njegove buduće obaveze, na osnovu kojih potrošač može oceniti ukupan trošak svog kredita.

Republika Srbija nije punopravni član Evropske unije, te njeni sudovi nemaju mogućnost da prekinu postupak i upute pitanja EJC
EJC je naveo da kada banka odobrava kredit u stranoj valuti, mora korisniku kredita dati sve informacije kako bi potrošač na osnovu tačnih i razumljivih kriterijuma mogao proceniti ekonomske posledice koje iz toga za njega proizlaze, kao i rizike u vezi vraćanja kredita, posebno kada je zarada u drugoj valuti.

Ova Presuda EJC-a je prvenstveno značajna za sve sudove u Srbiji, jer je Republika Srbija potpisnica Sporazuma o pridruživanju i stabilizaciji (SSP), kojim je između ostalog, odredbom člana 78. predviđena obaveza Republike Srbije da dostigne isti nivo zaštite potrošača koji je u zemljama EU.

Republika Srbija nije punopravni član Evropske unije, te njeni sudovi nemaju mogućnost da prekinu postupak i upute pitanja EJC-u, radi čega je Presuda EJC-a u postupku C-186/16 od izuzetne važnosti, jer daje jasne odgovore na pitanja koja su i u Srbiji vrlo aktuelna.
Ovakva odluka EJC ima za posledicu da svi sudovi u zemljama u kojima se primenjuje Direktiva EEZ/93 o nepoštenim odredbama ugovora, a Republika Srbija takođe ima obavezu primene citirane direktive (na osnovu SPP-a i odredbe člana 16. Ustava RS), radi utvrđivanja nepoštenosti odredbi ugovora kojima je predviđena indeksacija kredita u švajcarskom franku, moraju utvrditi samo dve činjenice:

a) koje informacije je korisnik kredita dobio u predugovornoj fazi i da li je na osnovu dobijenih informacija mogao utvrditi stvarne ekonomske posledice koje mogu po njega nastati, posebno ukoliko nema izvore prihoda u valuti kredita, da li je mogao biti svestan rizika kome se izlaže, kao i od čega će zavisiti njegove buduće obaveze; takođe kakve poruke kroz brošure i reklame su banke slale potencijalnim klijentima (prvi uslov nepoštenosti odredbe - povreda prava na informisanje)?

b) da li je došlo do nesrazmere u davanjima između banke i korisnika kredita (drugi uslov da se odredba smatra nepoštenom)?
Radi pravilnog razumevanja stvarnih ekonomskih posledica i rizika kredita koji su u Srbiji plasirani u dinarima, a indeksirani u valuti švajcarskog franka, treba imati u vidu sledeće:

1) Zvanična valuta u Srbiji je dinar, dok se u određenim poslovima može koristiti i valuta evro, za razliku od švajcarskog franka koji skoro da uopšte ne postoji u monetarnom sistemu Srbije ili je uticaj te valute u Srbiji krajnje zanemarljiv;

2) Centralna banka Srbije radi održavanja pariteta EVRO/RSD konstantno interveniše na deviznom tržištu, kupovinom i prodajom deviza, dok to ne čini ni sa jednom drugom valutom, što ima za posledicu da NBS utiče samo i isključivo na vrednost evra. Dok se kurs dinara prema evru formira u međubankarskoj trgovini na deviznom tržištu, kurs dinara prema švajcarskom franku formira se indirektno - pravilnim ukrštanjem kurseva RSD/EUR i CHF/EUR;

3) Valuta švajcarskog franka, zajedno sa japanskim jenom, važi za "safe haven valutu", što znači da te valute jačaju u vremenima krize kada investitori teže da zadrže svoj kapital, a ne da zarađuju, zbog čega kapital prebacuju u stabilne valute;

4) Finansijska kriza koja je eskalirala i za koju je javnost saznala tek 2008. godine od 2005. godine je bila izvesna i za njeno nastupanje su znali svi finansijski i berzanski stručnjaci (u Španiji je tada krenula nagla ekspanzija kredita indeksiranih u švajcarskim francima i japanskim jenima);

5) U svojim Izveštajima MMF je još 1997. godine o uticaju evra na švajcarsku ekonomiju upozorio na scenario naglog jačanja švajcarskog franka, zatim su na opasnost vezivanja za ovu valutu upozoravale centralne banke Švajcarske, Mađarske, Austrije (koja je počev od 31.1.2006. godine, svesna velikog rizika takvog zaduživanja, izdala u saradnji sa FMA - Agencijom za nadzor finansijskog tržišta obavezujuće pisane brošure u kojima su predstavljeni rizici indeksacije, sa primerom kredita indeksiranog u japanskom jenu sa početka 90-tih godina);

6) U Republici Srbiji su ovi krediti agresivno reklamirani, uvek sa manjom kamatom nego krediti indeksirani u evrima; upozorenje koje je na skroman način dao tadašnji guverner g. Jelašić, bilo je krajnje neodređeno, nije sadržavalo čak ni objašnjenje monetarne politike NBS prema evru i drugim valutama, a posebno nije sadržavalo bilo kakvo objašnjenje koji su to rizici i šta indeksacija znači za korisnika kredita (nikada pre nisu na ovim prostorima plasirani indeksirani krediti). Uostalom, informisanje je bila obaveza banaka, a ne guvernera, koji je znajući da se radi o visokorizičnim kreditima morao da izda obavezujuća uputstva bankama: 

a) kako i na koji način da informišu potencijalne korisnike kredita
i
b) kako da vrše kreditnu analizu;

7) Korisnik kredita je potpuno valutno neusklađen ako nema izvore prihoda u valuti švajcarskog franka, zbog čega ne može izdržati bilo kakav valutni poremećaj (koji je uz to bio izvestan) na period od 30 godina.

Zaključak

Imajući sve napred izneto u vidu, teško je braniti stav da banke nisu znale koje su tendencije kursa valute švajcarski franak (ne očekuje se naravno da znaju tačnu vrednost, niti je to potrebno), da nisu znale koja je monetarna politika centralne banke Republike Srbije, da nisu znale da su klijenti potpuno valutno neusklađeni, posebno na period od 30 godina i tako redom. Branjenje neznanjem bi uostalom bilo neozbiljno za profesionalce koji su takav proizvod kreirali i ponudili potrošačima.

Sudovi će posebno imati dužnost da izvođenjem dokaza utvrde da li je banka na bilo koji adekvatan način, objasnila korisniku kredita kako deluje indeksacija, ne samo na anuitet, već prvenstveno na glavnicu kredita i da li je banka jasno objasnila da se glavnica u dinarima može neograničeno uvećavati, a time i anuitet, što može imati za posledicu da korisnik urednom otplatom duguje više banci, a ne manje, što se i desilo.

Dvostruki valutni rizik koji postoji u Srbiji kod kredita indeksiranih u švajcarskom franku, ima za posledicu da obaveze korisnika kredita zavise od odnosa valutnih parova CHF/EVRO, a zatim EVRO/RSD; trgovati valutama određenih zemalja isto je što i trgovati ekonomijama tih zemalja. U konkretnom, sve buduće obaveze korisnika kredita zavise od toga u kom odnosu će tokom trajanja ugovora biti ekonomija Švajcarske prema ekonomijama 19 zemalja EU koje koriste evro, a zatim u kom odnosu će se naći ekonomije tih 19 zemalja prema ekonomiji Srbije. Ovu informaciju je svaki klijent nužno morao da dobije, da bi uopšte bio u mogućnosti da shvati stepen rizika kome se izlaže, a posebno da bi mogao sa takvim rizikom da se saglasi.
Samo ukoliko je korisnik kredita primio od banke sve informacije koje su one kao profesionalci posedovali, kao i jasna objašnjenja kakav će imati rizik u vezi sa otplatom, posebno kada korisnik nema primanja u valuti švajcarskog franka, uz određeni simulator kretanja valuta, možemo reći da je korisnik zaista mogao da razume obaveze koje mu se nameću kroz tipske odredbe ugovora i tek tada možemo reći da je na iste pristao. U suprotnom, do saglasnosti volja za indeksaciju i njeno dejstvo nije došlo, iako je ugovor svojeručno potpisan od strane korisnika kredita.

Na kraju, treba imati u vidu da domaći Zakon o obligacionim odnosima, između ostalog jasno definiše osnovna, imperativna načela svakog ugovornog odnosa, kao što su dužnost profesionalne pažnje, načela savesnosti i poštenja, načela jednake vrednosti uzajamnih davanja i tako redom, koja načela predstavljaju javni poredak, radi čega povreda ovih načela predstavlja povredu javnog poretka i uvek ima sankciju, zavisno od stepena povrede.

Osim Direktive EEZ 93/13 i Zakona o obligacionim odnosima, za pravilno razumevanje ove pravne situacije, treba imati u vidu i zakone kojima se uređuje zaštita potrošača, i to Zakon o zaštiti potrošača iz 2005. godine, koji se primenjivao i na sve finansijske usluge i kojim su ustanovljena dva osnovna prava potrošača - pravo na informisanost i pravo da ekonomski interesi potrošača budu zaštićeni.

Kasniji zakoni o potrošačima iz 2010. i 2014. godine u celosti su konkretizovali sve odredbe Direktive EEZ 93/13.
Odredbom člana 43. sada važećeg Zakona o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 62/2014 i 6/2016 - dr. zakon) definisano je:

"Nepravične ugovorne odredbe su ništave. Nepravična ugovorna odredba je svaka odredba koja, protivno načelu savesnosti i poštenja, ima za posledicu značajnu nesrazmeru u pravima i obavezama ugovornih strana na štetu potrošača."

Na osnovu svega iznetog, može se zaključiti da svi pozitivni propisi Republike Srbije, od Zakona o obligacionim odnosima, preko zakona kojima se štite potrošači, imaju potpuno istu regulativu kao i Direktiva EEZ 93/13 o nepoštenim ugovornim odredbama, a za utvrđivanje nepoštenosti odredbi potrebno je utvrditi da li je došlo do povrede prava potrošača na informisanost (povreda dužnosti savesnosti, poštenja i profesionalne pažnje) kao i da li je došlo do očigledne nesrazmere uzajamnih davanja (što je već opštepoznata činjenica), koja kako je istakao EJC može nastati i tokom izvršavanja ugovora.